Poznavao sam Vladu Divljana

Prva polovina osamdesetih važi za poslednji bezbrižan period na području bivše Jugoslavije. S obzirom da sam u to vreme pohađao osnovnu školu, moja bezbrižnost se na izvestan način podrazumevala. Uspavljivao me je radio-kasetofon koji je otac prepustio bratu i meni na korišćenje i, u našim očima, poboljšao nam kvalitet života. Slušali smo radio program i pesme kojih se uglavnom ne sećam ali prepoznajem i danas kada ih čujem, iako često ne znam ko je izvođač. Jedan od izuzetaka je „Kenozoik“ grupe Idoli. Zanimao sam se za dinosauruse, arheologiju i istoriju i znao šta znači naslov pesme. Samozadovoljno sam pevušio refren padajući u san.

Petnaestak godina kasnije, tokom prvog talasa jugonostalgije, kretao sam se posve drugačijim zvučnim pejzažima. Imao sam i bend, uspešan s obzirom šta smo svirali. Jedan od spotova nam je režirao Raša Andrić koji se javio tokom priprema za „Tri palme za dve bitange i ribicu“ i ponudio da učestvujem u stvaranju muzike za film. Potpisivao ju je Vlada Divljan, a ako vrhunac, u jednoj numeri bismo pevali Šaban Bajramović i ja i prikazali dva ekstrema srpske kulture devedesetih. Dobio sam i epizodnu ulogu za čije smo potrebe moj drugar Čavić i ja proveli par dana na setu, ali je od te scene u montaži preteklo svega nekoliko sekundi.

Otišli smo kod Vlade na upoznavanje. Na vratima stana je bila pločica na ruskom (Дивлян), što sam protumačio kao ponosno isticanje porekla, ali me je Vlada razuverio. Napravio je pločicu u Sovjetskom Savezu pre perestrojke jer nije znao na šta da potroši rublje koje je imao. Lako smo se dogovorili, čak sam dobio zadatak da napišem jednu strofu, a Vlada je odabrao jednu pesmu mog benda za saundtrek. Radilo se brzo i za ono vreme revolucionarno, dobar deo muzike je bio napravljen i snimljen na kompjuteru. Nešto kasnije sam otpevao svoje deonice i prateće vokale za verziju pesme „Pomoć, pomoć“.

A onda je na red došlo snimanje spota. Režiser je bio Dušan Milić koji je kasnije izgradio ozbiljnu karijeru, iako sam ja lobirao za Ćirila jer se dobro pokazao u saradnji sa mojim bendom. Tu sam upoznao Šabana koji je svoje deonice otpevao posebno, a danas bi ih verovatno poslao mejlom ili okačio na klaud. Nosio je kačket i beli pleteni prsluk marke Lakost i požurivao nas jer je isto veče pevao na nekoj slavi u Nišu. Kao i svako snimanje, i ovo je bilo prozaično, iako je monotoniju svojom posetom i pojavom razbio Zdenko Kolar. Taj dan je bio vrhunac moje muzičke karijere.

Sve u svemu, nekoliko meseci sam se družio sa Vladom Divljanom. Tada mi je imponovalo da živa legenda domaćeg rokenrola deli svoje vreme sa mnom i vodi prilično obične razgovore. Bilo je muzičara sa mnogo slabijim i beznačajnijim opusom koji su imali veći i jači ego od njega. Sada mi je, pak, još zanimljivije da je probao da započne život u Srbiji ispočetka. Onda sam inostranstvo zamišljao kao obećanu zemlju i bilo mi je neshvatljivo da to može biti geografska odrednica na kojoj je sve u najboljem redu ali duša ume da zaboli ili, kako bi rekla majka jedne moje drugarice, tamo nije naše prirodno stanište. Slušao sam o Australiji, prodaji vina, čak i o poklanjanju svinjske polutke u programu radija dijaspore na kome je neko vreme radio.

Odužio sam se Ćirilu i povezao ga sa Vladom, jer je malo pre toga napravio spot za verziju „Rusije“ sa živog albuma „Odbrana i zaštita“. Zanimljivo je da ga je uradio bez ikakvog kontakta sa bendom, a ispostavilo se da je pesma nastala pre nego što je Vlada bio u Rusiji. Gorepomenuto putovanje je samo potvrdilo osećanja koja je kroz pesmu želeo da prenese. Bio je zadovoljan spotom.

Još skoro deceniju kasnije, kao prekaljeni gastarbajter, obreo sam se u Beču. Doleteo sam loukost kompanijom, sleteo u nepristojno rano vreme i gledao kako se grad budi. Švrćkao sam se po centru čekajući da sa posla izađu Aleksandra i Graja kod kojih sam spavao. U poseti im je bila i njena majka koja je pomagala oko dece i rečima iskazala ono što mi se vrzmalo po glavi o inostranstvu i prirodnom staništu.

U pustoj ulici u, ako se ne varam, prvom becirku (1. Bezirk) sam ugledao Vladu Divljana. Trebao mu je trenutak da me se seti i, kao da je to najnormalnija stvar, u razgovoru smo produžili do obližnje vinarije. Vraćao se od zubara, a na putu kući je hteo da kupi trapist pivo, pravljeno u jednom od deset trapistanskih manastira, i preporučio mi sortu koja tri puta prolazi kroz fermentaciju. Vestmale (Westmalle) mu je bila omiljena marka, iako ću kasnije naučiti da cenim i Šimaj (Chimay). Razmenili smo brojeve telefona, obećao sam da ću se javiti, a dan-dva kasnije ga i posetio.

Haustor zgrade je neverovatno podsećao na njegov beogradski dom, sa prastarim liftom u kavezu od kovanog gvožđa. Kao da se nije preselio. Sinovi su bili u obdaništu ili školi, pa smo izašli na ručak. Pogostili smo se u kafani koja je služila domaću kuhinju i vino u čašama koje su izgledale kao šolje od stakla, kako običaj nalaže u Austriji i na jugu Nemačke. Mene je tresla jugonostalgija, a zahvaljujući brzoj internet vezi sam do tada čuo i video svu muziku i filmove do kojih sam ikada želeo da dođem. A naišao sam i na jednu novu školu mišljenja, po kojoj su tokom osamdesetih u SFRJ svi osim narodnjaka bili narkomani, odnosno padavičari, da iskoristim onovremenski izraz. Raspitivao sam se kod Vlade o Novom talasu i on mi je odgovarao iskreno ali diskretno. Nije sve bilo kao što samozvani znalci na internetu tvrde.

Kada moje zapitkivanje nije skretalo razgovor na ono što me je zanimalo, Vlada je pričao o svojim trenutnim muzičkim planovima i porodičnom životu. Otpratio me je do metroa gde smo se srdačno pozdravili, kao dva dečaka van svog prirodnog staništa. A ja i danas cenim ljude koji sagovornicima posvećuju pažnju bez obzira ko su i pod kojim okolnostima ih sreću.